Центар за истраживање православног монархизма је објавио превод чланка чувеног британског писца-биографа Хуга Викерса (Hugo Vickers) о сахрани Њ.К.В. Кнеза Павла, оригинално објављеног у децембарском броју (2012. године) реномираног лондонског магазина ”Маџести” (”Majesty”).
Чланак је значајан не само као детаљ историје модерног српског монархизма већ и због интересантних навода о учешћу британске обавештајне службе у пучу од 27. марта 1941. године, о чему се сада отворено пише и у самом Лондону.
Написао: Хуго Викерс
Превод: Данка Мрђеновић
У цркви Св. Ђорђа на Опленцу 6. октобра је служена величанствена литургија поводом сахране Кнеза Павла од Србије, његове супруге Кнегиње Олге и њиховог сина Кнежевића Николе. Присуствовао је и краљевски биограф Хуго Викерс.
Био је ово последњи корак на дугој стази помирења између Кнеза Павла и српског народа. Коначно, човек који је био Регент од 1934. до 1941. добио је последњу почаст његове земље и сахрањен је у породичној гробници Карађорђевића.
Кнез Павле је рођен 1893. године као син Принца Арсена Карађорђевића, високо одликованог и храброг генерала, унука легендарног ”Црног Ђорђа” који је устао против Турака 1804. године и постао српски Вожд. Павлова мајка, Принцеза Аурора Демидов, била је потомак руског ковача (породица Демидов била је једна од најпознатијих руских кнежевских породица, а њен родоначелник био је Демид Антуфиев, слободни занатлија, ковач из Туле – примедба преводиоца). Млади Павле је мајку видео само два пута, пошто се она преудала и отишла у Италију када је он имао четири године. Он је послан Арсеновом брату, Петру, који је у то време био у егзилу у Швајцарској. Када је Павле имао 10 година, 1903. године, ривалска српска династија Обреновића, побијена је и Петар је изабран за Краља Србије.
Од овог неохрабрујућег почетка, Кнез Павле је израстао у просвећеног младића који је жудео за студијима на Оксфорду. Развијајући своја интелектуална, културолошка и уметничка интересовања, каријера за коју је говорио да је највише прижељкује била је позиција директора музеја Ашмолеан (Ashmolean Museum). На Крајстчерчу (Крајстчерч колеџ је један од највећих колеџа оксфордског универзитета – примедба преводиоца) је склопио важна пријатељства, као нпр. са будућим Војводом од Беклуа, Маркизом од Салисбурија, Кнезом Сергијем Оболенским и Виконтом од Гејџа.
Балфури од Њутн Дона, близу Келса, били су му изузетни пријатељи. Касније је постао близак пријатељ и Хенрија ”Чипс” Шанона, значајног политичара и хроничара.
Био је и младалачки пријатељ и поштовалац Лејди Елизабет Бовес-Лион, која је била део тог друштва. Он јој је био и очекивани изабраник, али се затекао изненађен као и други када се она 1923. удала за Принца Алберта, Војводу од Јорка. За свадбени поклон ангажовао је Саргента да нацрта њен портрет.
Убрзо потом, Војвода и Војвоткиња од Јорка су присуствовали његовом венчању са Принцезом Олгом од Грчке и Данске, најстаријом од три прелепе сестре, од којих је једна била Принцеза Марина, каснија Војвоткиња од Кента. Кнез Павле и Кнегиња Олга имали су два сина и кћер Александра (1924.), Николу (1928.) и Јелисавету (1936.).
Годинама, пријатељи попут Сесил Битона и Мајкл Дафа би имитирали сестре дубоким гласовима и понављали њихову омиљену фразу: ”Оuch, poor thing!” Када су се током 1960-их, у Вајнолу, једном приликом Кнегиње Олга и Марина зацениле од смеха, Кнез Павле је прокоментарисао: ”Провео сам пола живота не разумевајући чему се оне две сестре смеју.”
Живот Кнеза Павла се драстично променио у октобру 1934. када је бугарски терориста, потплаћен од хрватских терориста, у Марсеју извршио атентат над његовим братом од стрица, Краљем Александром I. Кнез Павле је постао Регент за време малолетства Краља Петра II који је тада имао 11 година.
Иако политика није била његова прва љубав, Кнез Павле је био успешан као Регент, покушавајући да помири Србе, Хрвате и Словенце и сачува целовитост Југославије за младог Краља. Међутим, када је избио рат, он се нашао у немогућој позицији. Као убеђени англофил, био је свестан да су шест од седам суседних земаља стале на страну нацистичке Немачке. Знао је да је Југославија у опасности. Често је тражио војну и финансијску помоћ од Британаца, али та помоћ никада није стигла, те је у интересу државе чувао неутралност Југославије. До јануара 1941. интереси Југославије нису били у супротности са интересима Британије.
У међувремену, британска шпијунска служба (SOE) је потплаћивала генерале у Београду (дајући им и до 500.000 фунти) да уклоне Кнеза Павла и гурну Југославију у рат. Потпуно верујући Британцима, Кнез Павле није дозволио прислушкивање британских дипломата, тако да није био свестан ове завере.
Онда је Винстон Черчил, британски премијер, послао поруку да неутралност није довољна; Југославија се мора придружити уједињеном фронту и бритнске трупе ће се искрцати у Грчкој. Морају да објаве рат Немачкој. Кнез Павле је знао да би то било фатално за његову земљу па је покушавао да одуговлачи и да добије на времену.
Черчил је то коментарисао речима: „Став Кнеза Павла подсећа на став несрећног човека у кавезу са тигром, покушавајући да га не испровоцира а свестан да се приближава време вечери“. Он је 04. марта одбио Хитлеров позив да потпише Тројни пакт и одлучио је да се бори. Али је државно Намесништво ставило вето на ову одлуку.
Кнез Павле је додатно одлагао ствари инсистирајући да се пакту додају још три тачке: да немачке војне трупе неће пролазити кроз Југославију, да ће Немачка поштовати интегритет његове земље и да Југославија неће бити обавезна да уђе у рат осим ако сама тако не одлучи. Његова Влада је 25. марта потписала овакав пакт.
Два дана након потписивања пакта, срушен је у државном удару покренутом од Британаца; у року од 10 дана Хитлер је освојио Југославију и уништио је.
Кнез Павле је са породицом присиљен да оде у егзил, најпре у Каиро, затим у Кенију (где се налазио у кућном притвору) и коначно у Јужну Африку. Дуги низ година патио је од акутне депресије. Значајан преокрет десио се када су их, упркос саветима британског министарстсва спољних послова, посетили Краљ Џорџ VI и Краљица Елизабета на њиховој турнеји по Јужној Африци 1947. године. Познавао сам једног од дворјана који су учествовали у тој турнеји, посета је била толико тајна да ни он није знао да се десила.
Од 1940-их, Кнез Павле је живео под стигмом ”издајника и квислинга”. Називан је издајником од стране Британаца – јер је био патриота, а касније ратним злочинцем од стране комуниста 1945., што им је омогућило да покраду његову имовину и дискредитују Југословенску монархију. Комунисти су забранили Кнезу Павлу да се врати у своју земљу. Третиран је ужасно до краја живота.
Живот је донео још једну трагедију Кнезу – смрт његовог омиљеног сина. Кнез Никола је рођен 1928. у Лондону где је похађао школу. Делио је егзил са родитељима у Јужној Африци док се није вратио да студира на Крајстчерчу у Оксфорду. Као и његов брат Александар, волео је да лети и био је члан Оксфордске ваздухопловне ескадриле, где је касније постао и пилот официр Краљевског Ратног Ваздухопловства. Започео је каријеру у банкарству. Када је Принцеза Маргарета била у посети Паризу 1951., он је позван да буде њен пратилац, а био је присутан и на сахрани Краљице Марије 1953. године.
Једног раног јутра у априлу 1954. Кнез Никола враћао се кући из Винкфилда у спортском кабриолету. На раскрсници, код Дачета, аутомобил је слетео са пута у јарак и преврнуо се на кров. Кнез је био заглављен уу олупини и утопио се. Када је стигла помоћ, радио у аутомобилу је и даље преносио програм. Кнеза Николу су прво сахранили у Иверу, код Копинса, где је његова тетка Кнегиња Марина, Војвоткинња од Кента, имала резиденцију, а касније је пренесен у Лозану.
Кнез Павле је провео задње дане живота у Паризу и у наслеђеној вили код Фиренце која је била препуна драгоцености породице Демидов. Видео сам га два пута – једном на сахрани Кнегиње Марине у августу 1968. и следеће године када је као Краљичин гост био присутан освећењу спомен капеле Краља Џорџа VI, носећи своју Гартер звезду и седећи испод стандарте која је висила изнад његове стасидије до 1976. године. Када је преминуо, у 83. години, деца Кнегиње Марине су присуствовала сахрани у име Краљице, Принца Филипа и Краљице мајке. Сахрањен је у Лозани.
Кнегиња Олга је наставила да живи у Паризу, у Шефер улици. Често је путовала, нарочито у Швајцарску и присуствовала је значајним догађајима у Британији, као например сахрани Принцезе Алисе, Војвоткиње од Атлона и венчању Принца од Велса и Лејди Дајане Спенсер 1981. Срео сам је неколико пута, први пут у Лондону, након помена за Ноела Кауарда у Вестминистерској опатији. Посебно се сећам сусрета у Паризу када ме је њена унука повела на ручак с њом. Било је наговештаја да бих могао да јој помогнем око мемоара, једне од најбољих нажалост ненаписаних књига, знајући какву причу је она могла да исприча.
Лоше здравље је допринело да се Кнегиња Олга пресели у старачки дом у Меудону. Њен главни посетилац био је њен батлер, који јој је сваког дана доносио супу. Једном приликом је саопштила сестрама старачког дома да ће је посетити Принц од Велса. Нису јој веровале и биле су врло изненађене када је он заиста дошао и задржао се у дугом разговору с Кнегињом. Упокојила се у старачком дому октобра 1997. у 94. години живота.
Кнегиња Јелисавета, кћерка Кнеза Павла, годинама се борила да обнови углед њеног оца у Београду. Почетком 2012. године, напокон је добила битку. Врховни Суд Србије је донео одлуку да Кнез Павле није био ратни злочинац, а Председник Србије Томислав Николић се сложио да бивши Регент, његова жена и син треба да се врате у Београд ради државне сахране са свим почастима.
На ”Бои-де-Воу” гробљу у Лозани, где је породица лежала толико дуго, налазе се такође и гробови Коко Шанел и Краљице Јелене од Румуније, фирентинске комшинице Кнеза Павла и Кнегиње Олге. Краљица Јелена и Кнегиња Олга су често помињале да би волеле да буду сахрањене на месту са погледом на језеро. Крајем септембра, сандуци су ексхумирани. Тела су пребачена у нове сандуке и донесена у Србију.
Дочекали су их Патријарх Српски, Владика Иринеј аустралијско-новозеландски и други црквени великодостојници у београдској Саборној цркви Светог Архангела Михаила. Председник Николић је такође био присутан и нагласио је његово изненађење што његов претходник није одобрио овај повратак и ранијих година. Главни ожалошћени били су деца Кнеза Павла – Кнегиња Јелисавета са кћерком Катерином Оксенберг и сином Николом Балфуром, Кнез Александар од Југославије и други чланови породице.
Многи чланови југословенске краљевске породице су присуствовали сахрани у суботу у цркви Светог Георгија на Опленцу, где су им се придружили и Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина са синовима, Кнез Мајкл од Кента (нећак Кнегиње Олге), Гроф Ханс Веит Торинг и Надвојвоткиња Јелена од Аустрије (деца Јелисавете, сестре Кнегиње Олге), Принц Николас од Грчке (други син Краља Константина), Нил Балфур (бивши муж Кнегиње Јелисавете који је написао и значајну биографију Кнеза Павла) и други.
Литургија је трајала три сата. Неки су говорили да је ово уобичајено за сахране бивших владара, док су други говорили да је Председник Србије каснио због ранијих обавеза, да није хтео да допутује хеликоптером па су га чекали док не стигне аутомобилом. Док су неки свештеници појали, други су пратили Председникову путању мобилним телефонима.
После сахране, одржани су говори испред огромног збора Срба који су стрпљиво, сатима, чекали испред цркве. У говору помирења, Председник је рекао да Србија отплаћује велики дуг Кнезу Павлу и његовој породици којим се ослобађа тешког терета. Он је нагласио да је Кнез Павле за време свог живота ”био истински племенит и никад се није бранио од клевета”. У својој беседи, српски Владика аустралијско-новозеландски говорио је о ”Новом дану над прастарим поднебљем у коме је истина поново заблистала да би се разнето сакупило и вратило у слави!”
Ово је заиста био и духовни печат догађаја коме сам имао част присуствовати. Чланови породице, Влада и Црква у Београду нису увек деловали у хармонији, али те суботе све се уклопило у величанственом духу јединства.
Заслугом Кнегиње Јелисавете сахрана се остварила и то, као што је она касније изјавила, ”у нади да ће догађај имати позитиван ефекат на овај простор и на историју уопште, јер је то јако важно”.